Svakodnevnica

Jednog dana prošle nedelje, na jednom mestu (ne mogu da kažem kom, jer poznajem neke mladiće koji bi otišli tamo odmah), htela sam da kupim jedan proizvod (neću reći koji, jer zakon jasno definiše ko sme da ga reklamira i pod kojim uslovima, a i nisu mi platili).

Kroz mali otvor u staklu gledam ženu koja tu radi i strpljivo čekam da i ona pogleda mene, ne prekidam je. Već se odužilo, sada čak mislim i da zna da stojim i čekam, ali je ipak ne prekidam. Makazama seče plastičnu vrpcu sa časopisa koje će složiti.

Jasno je da može to da ostavi i da mi se obrati, ali ipak... ne žurim. Ona operiše novine stisnutih usana i namrštena, možda je ljuta a možda su makaze tupe, ne znam šta je u pitanju, ali verovatno neću ni saznati.

Kada me najzad pogleda, nema dobrojutarnjeg otpozdrava, iako sam se javila. Da biste dobro razumeli situaciju, potrebno je da znate kako se tačno razvio kratki dijalog.

Ja: Dobro jutro.

Žena: -

Ja: Da li imate taj proizvod?

Žena: Ne.

Ja: A da li imate drugi proizvod?

Žena, nestrpljivo, iako je isekla onu vrpcu: To ne postoji.

Ja, iznenađeno: Kako mislite da ne postoji, kupila sam prekjuče na drugom mestu?

Žena: Kod mene ne postoji.

Sada možemo upotrebiti onu doskočicu: „meni đavo ne da mira“, jer ne znam kako bih na drugi način opisala zašto sam se upustila u priču.

Ja: A da li imate onaj kartončić na kome piše „dolazim za deset minuta“?

Žena, neskriveno ljuta, iako je bilo vidno i dok je skrivala: Molim?!

Ja, strpljivo: Da li imate onaj kartončić na kome piše da se vraćate brzo?

Žena: Šta hoćete vi?

Ja: Ja bih htela da vas odvedem na kafu, ako ste raspoloženi, evo ovde iza ima jedna mala bašta...“

Nisam završila rečenicu, jer me je gospođa opsovala, muški.

A šta sam htela da vam kažem, u stvari? Oni koji me ne poznaju, mogu samo da mi veruju na reč da bih zaista to i učinila. Oni koji me poznaju, znaju da sam bila ozbiljna i da bih. Mislim da joj je kafa bila potrebna, možda i nešto drugo, ono iz kompleta.

Razgovor joj je verovatno bio još potrebniji, ali mogle smo i da popijemo kafu i da ćutimo. Mogla je i sama da sedne i da se mršti, a ja da odem ako joj smeta društvo.

Dosta toga bismo sada mogli pomenuti kao mogućnost, jedino što nije trebalo da se dogodi je ono što se dogodilo. I ne pričamo o očekivanjima, pričamo o zdravom razumu i osnovnoj pristojnosti.

Nadam se da je zatvorila posudu sa biberom nakon što sam otišla i da niko više nije nastradao. Zbog tupih makaza.