Šta god…

Ima takvih dana kada su doživljaji sveta spolja i iznutra toliko intenzivni, da se slike ne mogu složiti, već iskaču jedna preko druge i stvaraju haos. Dobro je kada je takvo stanje samo veselo haotično. Bez posledica.

Može delovati kao nemogućnost uspostavljanja fokusa, ali nije. Davno sam naučila kako je jedini način da ne poludim - prihvatanje svake sebe. I te haotične.

Poslednjih nedelja, od kako je sunce počelo da pobeđuje, često svratim do nove omiljene gradske bašte. Omiljena zbog nekoliko kriterijuma, jer se do nje stigne pešice, jer je skrivena u deliću šume, jer uprkos gužvi, ljudi spontano pričaju tiše, pa radim omiljene stvari. Čitam, pišem, družim se. Pišem i dok se družim, samo u glavi.

Čitam uporno jednu od knjiga Džoa Dispence, koja je baš zahtevna, pa je nosim sa sobom, spustim je negde blizu, kao da ćemo se bolje razumeti i dok ne čitam. Ko voli njegove knjige, zna da je uvek u pitanju promena paradigme.

Deluje jednostavno kada se složi u jednu rečenicu, međutim nije, zar ne? Naporan je to posao. A da bi se uspelo, potrebno je što više isprazniti um, dok se guraju dnevne misli, bele rade, ljubičice, bubamare, gradski zvuci, svetske vesti, prašina sa obližnjeg gradilišta, razna pitanja, poruke u telefonu, osmesi, glavobolja...

I tako piše Džo kako praktikuje, umesto da pokušava da izazove da se nešto dogodi, da se prepusti i kaže sebi: šta god... Uveren da su to magične reči. Iz mnogih razgovora sam zaključila da ljudi „šta god“ razumeju samo na dva načina, ili kao odustajanje ili kao prepuštanje.

O odustajanju nemam šta da kažem, a pojašnjavanje prepuštanja zahteva mnogo stranica, slažemo se, je l’ da? Zato bi bilo dobro da se danas bar pravimo kako umemo da se prepustimo i da verujemo u „šta god“... Čarobne su to reči, kada malo promislite.

A što se tiče bubamara, da li ste  znali da su one insekti predatori? Tačkasta poluloptica od osam milimetara, sa sićušnim antenama je predator. Kakav li je njen mali svet? Ili veliki? Fantastičan je podatak da je NASA, pre više od dvadeset godina, poslala četiri bubamare u svemir, da proveri kako se kreću u prostoru bez gravitacije. Preživele su.

Iz našeg ugla, ne žive dugo. A neke su uspele, u svom kratkom životu, do svemira da stignu. Možda zato što su bile otvorene za mogućnosti..?

Uživajte danas na suncu, bar kratko, pronađite malo mira, komadić sna na javi, zagrlite nekoga, podelite jabuku, prošetajte pažljivo po travi, šta god...

Hvala vam što čitate