Reka

Pre dvadesetak godina imala sam sreću da, u jednoj lepoj bašti na Kosmaju, napravim fotografiju troje male dece. U stvari, jednog malog dečaka i dve bebe. Bilo je nepodnošljivo toplo, pa smo se skupili ispod krošnje, bebe pridržavali za fotografiju, dok je mali dečak sedeo na stolici.

Verovala sam tada da, u najvećoj meri, znam gde ide život. Pogađate, nisam imala pojma. A iskreno, nisam mnogo ni razmišljala. Danas razmišljam kako bih volela da virnem na fotografiju koju ćemo napraviti za dvadeset godina... Prikupljanje čarolija mi je postalo omiljeni hobi.

Svašta nam se od tada dogodilo, nismo prikupljali samo fotografije i čarolije, već i svakojake izazove, bolove, suze, smeh, muke i radosti. Nismo uspevali i ne uspevamo još uvek da se viđamo dovoljno. Nisam uverena ni da ćemo uspeti. Ali je to manje važno. Važnije je što uspevamo da tečemo kao reka.

Pitam se jutros je li to naš uspeh, ili poklon života. Rekla bih, ako sam fer, i jedno i drugo. Život nije dozvolio da odustanemo. A imali smo prilike. Prilike nisu dozvolile da ih prokockamo. Verovatno jer ja ni ne umem da se kockam. Ali umem da verujem.

Verujem da moj život šapuće, dok pravim nove fotografije: čekaj samo, da vidiš sledeću... Ne obećava, samo se hvali. Da ume bolje i više i da ima više mašte od svih nas zajedno. A kada to ponekad zaboravim, pronađe način da me podseti.

Da se razumemo, ne dopada mi se svaka. Fotografija. Neke bih pocepala, ali od toga i nema vajde. Jer na nekom drugom mestu postoji ceo album, netaknut, čeka. Do trenutka kada smo spremni da ponovo svedočimo, pa nekome radost, a nekome kadar mutan od suza.

Sve to skupa uopšte nije loše, ako posmatramo iz ispravne perspektive, mada je perspektiva osetljiva tema za debatu. Da pričamo o geometriji ili o slikarstvu, imalo bi smisla, ali mi govorimo o životu. Život i objektivna tačka gledišta? Oh...

Verujem da ste već zaboravili, spomenula sam na početku teksta fotografiju nekih beba. Uz dozvolu jedne bebe, koja se zove Vanja Milovanović, htela bih da vam kažem još nešto o tome kako život šapuće.

Da smo danas napravile dve fotografije, na jednoj bih bila ja, koja imam njenu sliku velikog formata na zidu. Na drugoj bi bila ona, sedi u fotelji i čita moj roman. I to je sve što danas želim da znam o mom životu koji teče kao reka.

Hvala vam što čitate.