Ofsajd

Kratko sam bila udata, tačno dve godine, nakon kog vremena je moj muž nestao. Ništa tada nisam znala o životu, zaista, a o fudbalu manje od ništa, ako to postoji. U filozofskom smislu, „ništa“ je odsustvo svega. Jasno vam je.

Naravno da sam, takva, dobila muža koji obožava fudbal, redovno igra fudbal godinama, dolazi kući povređen sa fudbala subotom ujutro, a lična medicinska sestra sanira povrede. To sam brzo savladala. Iz ljubavi.

Toliko se trudio da svaki trenutak provedemo zajedno da smo, prilikom jedne važne utakmice, doneli televizor iz spavaće sobe i stavili ga pored onog u dnevnoj, kako bismo mogli da budemo zajedno dok on gleda utakmicu, a ja film. Pojašnjenje: godina je 1997., ne postoji opcija premotavanja. A mi volimo i poštujemo jedno drugo, do iznemoglosti.

Mada sam uverena kako je imao skriveni motiv, da me nauči osnovnim pojmovima, pa da zavolim i ja sport koji danas, i sama smatram opštom kulturom. Ništa. Na kraju sam zaključila (potajno) kako nemam sportsku inteligenciju.

Mada se sportska inteligencija odnosi samo na sposobnosti sportista u odnosu na igru, donošenje odluka pod pritiskom, predviđanje ponašanja protivnika i prilagođavanje...

Uglavnom... današnji dan... Moj mlađi sin, koji obožava fudbal, dugo je trenirao fudbal, igra fudbal i dalje i tako dalje (jasno vam je) dolazi danas sa nekog druženja, smešta se na jedan od dva dvoseda, jer mi gledamo utakmicu Portugal : Kongo. Zajedno. Podrazumeva se.

U dugim godinama u kojima sam se junački trudila da umanjim nedostatak muške figure u kući, a poštujući decu, razvila sam ozbiljan korpus znanja o sportovima koje su njih dvojica voleli, trenirali, pratili.

Dok gledam utakmicu, pokušavam da pogodim čije odelo nosi trener reprezentacije Kongo. Da ne pomislite kako sam u izučavanju fudbala baš toliko površna, znam sve o igračima koje on (sin) voli i ceni, do podataka koje ne možete da zamislite. Posvećena sam kada učim...

Malena ilustracija posvećenosti: mogu da uradim sve izdržaje koje može i Zlatan. Htela sam da zadivim mušku decu, pa sam teškom mukom to savladala.

Ovaj opširan uvod je bio važan. Utakmica je pri kraju, a ja se nerviram. Prespavao je trenutak kada je, na sekund, bilo 2:1, pa je poništen go, Ronaldo je propustio dve prilike, Kongo statistički blista. Ja pratim, u tišini, da ga ne probudim, jer razumem kako je njemu pozadinska buka utakmice ono što su meni meditativne frekvencije.

Gledam utakmicu, sama. Žuti karton. Od života. Kongo piše sportsku istoriju. Sebastijen Desabr je odlično obučen.