Nada

Na najlepšem mestu na svetu, gde se trenutno nalazim, a kako moji prijatelji i ja zovemo ovaj gradić, danas je kišno, hladno i vetrovito. Sve to mi ne smeta uopšte, jer je jučerašnji dan blistao suncem, sve do prvog mraka.

Provela sam ga sa bliskim ljudima. Kako je padao mrak, menjale su se teme, od životno vitalnih, do horor filmova.

Nisam sagovornik za poslednje, ni jedan nisam odgledala, ako ne računam one u kojima sam imala glumačke debije. Mislim na sopstvene horore.

Jedna od tema, u malom krugu ljudi, bila je strah. Iako čovek, koji je o svojim strahovima govorio, možda nije bio svestan da je upravo to tema. Njegovi najdublji, najsnažniji, i na dosadašnjem iskustvu utemeljeni, strahovi.

Nismo bliski, on i ja, ali su i pitanja i odgovori bili lični, kao da između nas nema ni stola, ni čaša ni šolja na njemu, ni predrasuda, ni odeće, ni obuće. Samo golo, doživljeno iskustvo.

Razumela sam njegove strahove, neke sam delimično proživela. U odnosu na mnoge sam shvatila dve stvari. Prvo, da se nikada nisu ostvarili, koliko god su delovali kao najveći bauci na svetu, kada su se prvi put uvukli u srce i glavu.

Drugo, da sam pred njima zauzimala stav pobednice, i ako nisam imala ni znanja ni iskustva, samo srce, i u njemu po nešto. To sam pokušavala da mu objasnim. I nije išlo lako. Uveravala sam ga, iskreno i uporno, da mora verovati i slati ljubav i onima za koje smatra da ni lepu misao ne zaslužuju. Mržnja iscrpljuje. Dokazano.

Bio je prilično nepoverljiv. Ali sam mogla videti u njegovim očima, s vremena na vreme, kako strah ustukne i pusti nadu da se prikrade. Jer je to ljudski, suštinski važno. Nema nas bez nade. Nema sveta.

Ako potražite definiciju reči, pročitaćete da je nada svesno ili podsvesno psihičko stanje iščekivanja i verovanja u pozitivan ishod budućih događaja, često uz snažnu želju za ostvarenjem cilja.

Kada malo promislim o tome, shvatam da je sve što možemo srcem i dušom da napravimo, savršeno definisano.

Jutros sam ga srela, žurili smo oboje, svako da sustigne svoju obavezu, ali smo zastali, on nasmešen, šireći ruke za zagrljaj, da mi ispriča kako je danas uspeo, u nečemu čega se sinoć plašio. Da mi zahvali na rečima podrške. Rekla sam samo: „Vidiš li kako je danas dobar dan?“

Kada smo već bili okrenuti leđima jedno drugom, doviknuo je: „Sutra će biti još bolji.“

Smešila sam se putem nazad. Mnogo volim kada se dokaže da je nada sila jača od svakog straha.

Hvala vam što čitate.