Misli

Izgubim se ponekad u mislima, zahvalna što je tako, jer se živo sećam vremena kada nisam stizala ni da dišem kako treba. Ne zato što nisam imala vremena, već sam prioritete puštala da se množe kako im se dopada. I ljude, takođe.

A kada smo kod prioriteta, mislim da bi za to kako upravljati sopstvenim životom, bilo potrebno formirati katedru. Pa da naučimo i to. Ali, ako je moguće, u vremenu dok još idemo u osnovnu školu. Da nas život ne odnese.

Povezana su ova dva pasusa, tako što mislim o onim ljudima koji su vešti u tome da privuku tuđu pažnju i brigu time što postave takve prioritete. Jednostavno, zar ne?

Znate one što za temu najčešće imaju neki žal, ili su obični hvalisavci, a svi oko njih slušaju, jer su takve postavke. I onih koji su u glavnoj ulozi, ali i onih koji sede u publici.

Pre nekoliko dana sam uživala u druženju sa sasvim drugačijim ljudima, nije nam se razdvajalo. Jer su razgovori tekli kao reka, ozbiljne teme nisu ostavljale ozbiljne tragove, a lakoća deljenja duše bila je skoro opipljiva.

Na kraju smo se razišli uz čvrste zagrljaje, iz obične pristojnosti. A i da ne budemo poslednji u lokalu. Sledećeg jutra sam ustajala rano, dobila sam naređenje u jednoj zdravstvenoj ustanovi, da dođem u sedam, jer je „tako najbolje“, po neku informaciju.

Lako sam se probudila, misleći i dalje o prethodnoj večeri, ali sasvim spontano se pojavila tamo gde treba, sat i po vremena kasnije. Nisam kasnila, nisam imala zakazan termin, radilo se o proizvoljnom postavljanju pozornice, gde je trebalo da budem nečija publika, jer je takva postavka. Neće moći. Promislila sam o tome.

Naravno, sa lakoćom smo obavili sve što je bilo potrebno i zakazali termin za nešto što je neodložno uraditi. Lepa energija prethodne večeri prelila se na jutro i ceo dan. Jer sam tako odlučila.

To sam na početku htela da vam kažem. Osvestite da postoje ljudi koji postavljaju besmislene prioritete, u pokušaju da upravljaju vašim vremenom i životom.

Mnogo mi je trebalo da savladam onu lekciju kako nisu svi ljudi oko mene dobri i da postanem malo opreznija. Naivno, je l’ da? Ali je zaista bilo tako. A kada sam to naučila, savladala sam i sledeće poglavlje, u kome se tuđi prioriteti ne podrazumevaju.

Svesni toga ili ne, menjamo se svakoga dana, najviše onda kada nam se čini da se ništa ne događa. Mislite o svojim mislima, mislite o tome čije prioritete živite, i na kraju, sa kime ćete podeliti svoje misli i vreme.

Dr. W. Lee Warren, neurohirurg koga obožavam iz daleka, jer ga ne poznajem lično, kaže da promene ne počinju kada se osećamo bolje, već kada mislimo drugačije.