Kanta

Postoje ili se jednostavno, dogode u životu, takvi dani u kojima i najiskusniji mogu upasti u zamku i pitati se: zašto meni? Smatram da spadam u iskusne, kada su životna, ona velika za progutati i progurati, iskustva u pitanju.

I ne pitam se zašto meni, jer sam razumela dovoljno puta do sada, kako Bog ume da se grubo našali i odgovori pitanjem: zašto ne tebi? Tu svaki takav dijalog između Boga i mene prestaje. Razumeli smo se.

Međutim, jutros sam posetila jednu prijateljicu koja je lekar, plafon ordinacije je potopljen pre nekoliko nedelja (pukla je cev u stanu iznad), još uvek se suši, pa malo gledamo gore, a malo ćaskamo.

Divna je, od onih snažnih, glasnih i neustrašivih žena. Nisam joj rekla šta me muči, niti me je pitala. Samo je rekla kako izgledam ozbiljnije nego ikada. Odgovorila sam joj kako sam na ivici da ipak pitam nebo: zašto meni?

Pogledala me je toliko začuđeno da sam se nasmejala, samo kako bi mi poverovala da sam to i dalje ja. I započela kviz. Da li si nešto uradila? Nisam. Da li si mogla da sprečiš? Nisam. Da li si znala da to dolazi? Nisam.

Zatim mi je rekla nešto što mi nikako nije dolazilo samo, koliko god sam razmišljala, a jesam. Nisam mogla da spavam od misli. Rekla je kako to i nije moje, i treba tu kantu koja se napunila lepo da sklonim, pa je uhvatila nevidljivu kantu sa obe ruke i stavila je u izlog ordinacije.

Još mi je rekla kako ne treba da mi objašnjava šta je u kanti, jer smrdi, znamo šta je. Ali nije moje. Onom opisu gore trebalo bi dodati i da je mudra. Nakon toga je uzela nevidljivi, veliki, poklopac i tresnula njime po kanti.

Kratko smo stajale i gledale veliku kantu u izlogu, a ja sam primetila kako smo verovatno obe lude, jer to što gledamo ne postoji. Slegla je ramenima i nemo odgovorila: pa, to ti pričam, ženo.

Sve se ovo zaista dogodilo, a htela sam da vam kažem još nešto. Nemojte pristajati na zajedničke kante, posebno ako su velike, pa u njih svašta može da stane. Posebno ako znate da je ono u njima loše, a naročito ako vas neko primorava da delite sa njima ono što će da guraju unutra. Dok se ne prepuni toliko da ne čujete zvuk poklopca. Vi sa tuđim sadržajima nemate ništa, to jednostavno nije vaše.

Kada savladamo ovu malu, veliku mudrost i prihvatimo je kao istinito uverenje, mala je i verovatnoća da ćemo doživeti trenutke u kojima mislimo kako ne možemo da udahnemo od bola.

A mudra žena iz priče je izvrstan oftalmolog, ako je nekome potrebna preporuka. Progledaćete...