Život

Od jutros mi se vrti jedna misao po glavi. Možda zato što sam umorna, pomalo usporena ili virus pokušava da mi se prikrade. Uglavnom se trudim da se ne udubim u misli, koji naiđu nepozvane.

Može vam se to učiniti malodušno. Međutim, ova današnja misao se ne da oterati. Mislim o tome kako mi se ponekad čini da moj život živi mene, a ne ja njega. Ne često. Ali kada se dogodi, osetim se sićušnom i nevažnom. Pa se rastužim. Ne samo zbog sebe, rastužim se nad ukupnošću besmisla kog se prisetim u takvim trenucima.

Danas sam čula kako je jedan prijatelj doživeo saobraćajnu nesreću. Svi su dobro, cela porodica. I motorista, sa kojim su se sudarili, je dobro. Trebalo bi da odahnemo, kao prijatelji i kao ljudi, jer su svi dobro. Ali ne.

Neminovno je bilo da se uzvrte sve one misli o tome na koje sve načine je mogao da se razvije taj delić dana i života. Jer je upravo to bio, delić koji je mogao sve promeniti. A nije.

          Krenete ujutro iz svog doma, sa svojim voljenima, sa planom, rukom u ruci i mislite da poznajete svoj dan i svoj život. Znate da ste iskusni, trezveni, možda ste, uprkos svetu, održani optimista i tačno znate šta biste usve uradili tog dana.

          A onda život učini nešto umesto vas. Da li da bi vas na nešto upozorio? Da li da bi vam pokazao kako je nesaznatljiv, kao u pesmi istkan, između jave i sna? Ili da bismo, na kraju, ipak pronašli razlog za sreću?

          Uvek ima razloga, u to čvrsto verujem. To znam. Danas je bilo dovoljno za sreću to što sam znala, da kada sam mislila kako me život prevazilazi, moj prijatelj izdiše vazduh sa olakšanjem, jer su svi dobro.

          Bilo je dovoljno i što sam razumela da sam samo umorna, pa usled toga i malodušna.

          Bio je dovoljan razlog za sreću što sam, ušavši u stan osetila prisustvo voljenih ljudi, videla umornog mladića kako spava bezbrižno, pogladila mu oznojeno čelo i na prstima izašla iz sobe.

Dodir je dovoljan za sreću. Sanjive oči. Nečiji topli dah. Ruka u ruci u hladno predvečerje, da vam život ugreje. Iznenadni glasni smeh u tišini i tami.

Mislite o svojim razlozima za sreću, saznajte ih, nosite ih svuda sa sobom. Mogu nas održati u životu kada naiđe dan u kome poverujemo da nam nešto nije dovoljno dobro. Kada poverujemo da nam život nije dovoljan, ili da nismo dovoljni mi.