Trešnja

Godinama već živim život na način da sam zaista budna. U odnosu na dane, događaje, ljude i okolnosti koji čine sve što me okružuje. Ponekad i noći, kada ne mogu da se uspavam dovoljno čvrsto. Ali nije važno.

Važno je da smo zaista budni dok smo živi.

Imala sam jednu prijateljicu sa kojom sam prestala da se družim pre desetak godina. Ništa se veliko nije dogodilo, jednostavno su nam filozofije življenja bile toliko drugačije da su nam se životi razdvojili.

Srele smo se samo jednom kasnije, tokom nekog sudskog procesa, u zagušljivom hodniku sudske zgrade. Obe smo bile tamo u svojstvu svedoka. Malo smo razgovarale, nismo više bile bliske.

Nikada nisam zaboravila šta me je najviše zbunjivalo kada je ona u pitanju. Jednom prilikom, preporučila sam joj neke knjige i rekla kako bi trebalo da ih čita polako i pažljivo, kao da sprema ispit. Ona ih je, međutim, pročitala brzo i uz osmeh mi rekla kako je nisu naročito dotakle.

Začudila sam se i zamolila je da mi pojasni zašto. Rekla je kako se njoj sve podrazumeva. Kako veruje da joj sve pripada. Na moje pitanje šta je to sve, rekla je da su to i vazduh i voda, i porodica i kafa koju smo pile u tom trenutku.

Danas znam da, dok ovo čitate, možete razmišljati samo kao ona ili kao ja, treća perspektiva verovatno ne postoji. U tom trenutku sam znala da nas dve pijemo poslednju kafu našeg prijateljstva, grlo mi je bilo suvo, grudi se stezale, ali sam osećala da je nepovrat tu, sa nama za stolom.

Setim je se ponekad, naročito kada sam zahvalna za male darove, koji dolaze neočekivano. Neko bi rekao – sitnice. Kao kada bi da kupiš domaće jagode, jer uvozne nećeš iz principa, pa ti prijatelji šalju smernice gde da tražiš.

Ili kada u kišno jutro hodaš kroz lepotu staze među kamenim ogradama i ugledaš drvo trešnje kako se crveni, pa se propneš na prste da ukradeš nekoliko. Nije tvoje drvo, ne pripada ti. Nisu ni zrele ni slatke, ali je sladak trenutak, u kome se ne ponašaš zrelo.

Jutro ti pokloni trešnje za doručak, tiho se zahvališ, pa se smešiš kada to kasnije nekome pričaš, a nemaš jedanaest godina. Imaš, ustvari, u tom trenutku. A trešnje nikad slađe.

Nemojte ništa u životu uzimati kao da se podrazumeva i da vam pripada. Ni ljude,  ni boje, ni tešku granu trešnjinog drveta, koja izviri preko kamene ograde.

Hvala gospodinu čije je drvo. Hvala roditeljima što sam visoka.

Hvala vam što čitate. Danas vas sve pojačano volim.