Proslava

Često čujem ljude kako kažu da ne slave rođendane. Kako to nije ni važno, slave se deci, odrasli svoje zanemare. Ili pitaju šta tu ima da se slavi, matori su, pa nećemo valjda i svećice stavljati?

Nikada se sa takvim stavom nisam slagala, kakve god da su bile životne okolnosti. Kada je moja baka punila osamdeset godina, na zajedničku tortu smo stavile sve svećice, i njene i moje, jer su nam rođendani dan za danom.

Jedna od najdražih mi je upravo fotografija nas i torte koja preti da plamenom proguta i goste i sobu, i pogled na njene oči, nasmejane, dok briše suze.

Ne slavim samo rođendane, slavim šta stignem, jer sam uverena da je to i važno i lepo. Imam spisak još neorganizovanih velikih žurova, koje je trebalo proslaviti u prethodnih nekoliko godina.

I na taj spisak se setim da dodam velike razloge koji se nižu. Mala slavlja održavam redovno. Imam prijateljicu koja me podseća koje sve proslave nismo organizovali, a obećala sam. Nisam zaboravila, slavićemo.

Približava mi se jedan takav svečan i lep datum, naravno da se prikrao prebrzo, uz čuvenu rečenicu: „Ne mogu da verujem“. Jedan prvi rođendan. Već mi je u glavi sve svečano, kakav god da bude dan proslave.

Slavite rođendane, ne morate se obući glamurozno, a mogli biste, ne morate pozvati mnogo gostiju, a možete i to, ne morate imati tortu koja je pretnja bezbednosti zbog broja upaljenih svećica. Samo slavite, jer život voli slavlja.

Život voli kada se prema njemu odnosimo kao da je svečanost, jer je u suštini ipak, poklon, koliko god često da to zaboravimo. A zaboravljamo svakodnevno, zar ne? Osvestite to. Lakše guramo i lepše bude kada smo svesni, šta god da je još potrebno da naučimo.

Obožavam sveće, mirišljave i one mršave, starinske, rođendanske, i jedva čekam da ih upalim. Ove prve gore skoro svakodnevno, a ove druge kad god je formalna i izmaštana prilika. Prilike stvaramo sami, ne smemo ni to zaboraviti.

Ove godine smo svećice na jednoj dečjoj rođendanskoj torti palili sa mesec dana zakašnjenja. Formalno. Neformalno, za dvadeset godina nećemo misliti o toj fotografiji kao zakasnelom dokumentu, videćemo samo osmeh na licu. Momku koji me gleda sa te slike želim da slavi što više, što duže i da stalno pronalazi nove razloge za slavlja, mala i ona grandiozna.

Kada ove godine napravim malu tortu, za tek par zalogaja, da svečano obeležim jedan rođendan sa svećicom broj jedan, biće to tek prva u nizu prilika za takvo slavlje.

Zato što se tako osećam, zato što sam tako odlučila i zato što svaka životna prilika koja nam donese radost zaslužuje svoju fotografiju koja gori, malim ili opasnim plamenom, birajte.