Nežnost

Davno je bilo kada sam prvi put posetila najnaseljeniji grad na svetu, Bangkok. Pre gotovo trideset godina, nečija polovina života... Promišljala sam kako ga vidim sada i mislim da je isti. I potpuno drugačiji. Rekli biste, nemoguće, ali ne, jer to smo mi, isti i potpuno drugačiji, svakoga dana.

Jedinstven je na mnogo načina, koje nije moguće u potpunosti opisati. Junakinja romana „Moje sunce zauvek“, Kristina, bila je ovde. Verujem da ima i neke fotografije. Ja sam je dovela i dopunila njen lični album, bojama, zvucima i mirisima kojih nema nigde na svetu.

Spektar boja je nepregledan, od jarko žute i plamteće narandžaste, preko stotinu nijansi zelene, do zlatne. Kada zatvorim oči, sve se izmešaju u savršenoj harmoniji. Takav je i grad.

A grad su ipak, ljudi. Ljudi je mnogo, stranaca je još više, ali kao i sve drugo u ovoj živoj slikovnici, na kraju dana je u pitanju samo savršena harmonija... Ukoliko ovde dan ima početak i kraj...

Volela bih kada bih mogla verodostojno da opišem osećaj koji se nastani u srcu nakon svakog kontakta sa lokalnim stanovnicima. Mislim da bi opis stvorio skroman utisak. Ali uvek se nastani nežnost.

Nežan je glas dobrodošlice ili zahvalnosti. Nežna je snažna ruka koja vam masira umorna leđa. Nežan je pogled slučajnog prolaznika, u kome zaiskri stidljiv osmeh. Nežan je zagrljaj nepoznate devojke koja bi volela da se slika sa vama, jer joj se dopada vaša haljina...

U gradu u kome je moguće pronaći sve što ljudski um može da zamisli, naići ćete na nežnost i da niste svesni je potrebna. A kada razumete kako je i najsunčaniji dan samo obična varka, bićete na ukazanoj nežnosti beskrajno zahvalni. Ako ne drugačije, onda kada ostanete sa sobom, da u tišini složite uspomene.

Niko nema tačan podatak koliko miliona ljudi živi u ovom gradu, smatra se da je u pitanju broj oko dvanaest. Zamislite koliko je to nežnosti... A setite se i da je za nežnost dovoljna jedna osoba, mi sami.