Kofer

Spremam se za put ovih dana i razmišljam, koliko je sve u malom krugu oko nas drugačije u zavisnosti od toga kako se osećamo. Reći ćete, pa razume se. Ne mislim na važna događanja i odnose sa ljudima. Čak i mali potezi ili namere se razlikuju.

Na primer, volim da se pakujem. Kada sam dobre volje, a uglavnom jesam. U stvari, nikada nisam loše volje, mogu biti tužna ili mi se prišunja strah. Volje imam, uvek.

Ovih dana je, bez namere, najviše misli i razgovora o dragim ljudima koji nisu dobro. Takav je krupni plan i ne mogu niti želim da se izmaknem srcem. Jer je i to život, koji ne pita ništa.

Kada sam vesela, pakujem se ranije, preskačem otvoren kofer i sistematski slažem deliće dana. Pošto se to podrazumeva, danas me je prijateljica vedro upitala jesam li spakovana, ali onako, usput, jer znamo da jesam. Nisam.

Sednem i razmišljam kako ću se spakovati za ovo putovanje. Šta u stvari, nosimo sa sobom? Mislim na ono što se ne vidi, a kofer težak.

Večeras pakujem malo strepnje, da li će sve biti na istom mestu na kome je bilo kada sam otišla? Mislim na ljude. Volim predvidivo, red i onu rečenicu: Sve je dobro. Nikakvi adrenalini ne dolaze u obzir, bar u mom slučaju. Ne volim iznenađenja, i čuvam ih se, kada mogu.

Pakujem pitanja, da li će voljeni ljudi uspeti da se naspavaju i odmore, pobede vremenske razlike i nejasne dijagnoze? Da li će znati i osećati da sam srcem sa njima, i kada fizički nisam, jer verujem da ljubav postoji kao vazduh, samo bi trebalo da se setimo i da je udahnemo? Hoće li im ljubav bar malo pomoći?

Pakujem malo zebnje, ljudski je, mada to uglavnom ne liči na mene. Steže se srce, sabira prolaznost... Zatim sitne poklone, krupne apoene, laganu garderobu, teške knjige, suplemente da me drže budnim i one da me uspavaju i ostale vidljive deliće života.

Uključujem pakovanje na autopilotu, danas mi to čuva zdrav razum. Noć će biti kratka, misli ne umeju da odmaraju, osećam da ću sasvim malo spavati, ali doći će sutra, ako budemo imali sreće. Ne licitiram, ozbiljna sam, važna je sreća u toj perspektivi buđenja.

Kako god da sam spakovala kofer večeras, sutra mogu ponovo, malo zebnje napolje, malo nade unutra.

Ko je čitao Bukovskog, da se podsetimo: „U mom svetu postoje dva razloga za buđenje – jedan je što mi se više ne spava, a drugi što hoću da živim.“

Hvala vam što čitate.