Karamela
Oni koji su čitali roman „Moje sunce zauvek“, sećaju se kako je Kristina odgurnula iz svog života sve ljude koji su je podsećali na jedan lep period mladosti. Koji se završio ličnom katastrofom.
Za one koj nisu... Volela je svoj život, svog čoveka i sve ljude koje je poznavala. Kada je nestao njen čovek, pritisnula je sve dugmiće koje je mogla, da ugasi delove života u kojima su ljudi.
Nije ona prestala da voli ljude. Mada postoje takve osobe, lično ih poznajem. Jednostavno, nije imala dovoljno snage da se nosi sa svetom oko sebe, posebno sa onim delovima sveta koji su ostali nepromenjeni. Pa, to su skoro svi...
Znam to, jer je poznajem. Znam i da je bila svesna kako mnoge od tih dugmića neće imati priliku da pritisne ponovo. Kada skupi snage da se suoči sa svetom. Neće joj biti data prilika, i to je fer.
Zašto vam ovo pišem? Zato što sam danas dobila priliku da živim takvo fer zadovoljstvo. Kakav je to samo dar (ovde bih mogla da stavim i znak uzvika, ali izbegavam. Ali emocija je sa znakom uzvika na kraju, tako zamislite).
Sedela sam satima i razgovarala sa osobom koja je nestala nekada davno, nakon što sam, bezglavo, pritisnula dugme. I uskratila sebi mnogo ljubavi.
Na stolu između nas smenjivale su se pelene, knjige, poslovi, planovi, snovi, iskustva, razumevanja, zagonetke, grilovano povrće, zdravi kolač od šargarepe, čaše belog vina i rozea, i sve ostalo što vam može doći da istresete i pravite gomilu. Taj haos se slagao u savršenom redu, vidljivom samo nama.
Dok sam je gledala, primetila sam da dosta ćutim, pažljivo slušam i pomislila sam kako ne treba to da objašnjavam. To ćutanje. Znala sam kako može da oseti da, u stvari, uživam. Dok upijam njen glas, jer me to što ga slušam dovodi do suza, od sreće. Gutam sve pred sobom što je njeno, da napunim prazne spojene sudove u duši, što više.
Kada sam se zatrpala emocijama, opustila sam ramena i počela istinski da uživam. Mogla sam da osetim našu bliskost na neverovatne načine.
Malo sam stegla zube, jer je sve to što sam proživljavala najviše ličilo na onaj osećaj kada držite meku bombonu na jeziku, pa jezik pritiskate uz nepce, kao da će tako šećer lakše naći put do nervnih završetaka. Da ubrzate zadovoljstvo.
Ali, pazite, pod uslovom da dugo niste jeli ništa slatko. A volite. Osećaj je teško opisati.
Dobar psiholog bi razumeo kako sam od ljubavi stigla do bombona, ja ne moram. Dovoljno mi je što uživam.
Hvala vam što čitate.