Gospođa

Rano jutros porukom sam dobila fotografiju jedne gospođe, kako leškari udobno smeštena u fotelji, pokrivenih kolena, dok čita moj roman. U levoj ruci drži knjigu, desnu je spustila na naslon. Pored nje, na lepom, okruglom starinskom stočiću,tri saksije i u njima punačke biljke, negovanih listova. Dom o kome neko s ljubavlju brine.

Mislim da ne zna da je ta fotografija nastala. Vidim gde drži prst, nije daleko odmakla i možda još uvek ne sluti na kakvo putovanje je krenula.

Znam ko je draga gospođa, nisam je videla dugo, više od tridesetak godina. Nije se mnogo promenila, nosi naočare, damske, bordo okvira, ali lik joj je isti. Vidim joj prste ruke kojom drži knjigu, mislim da je muči artritis...

Znam još nešto o njoj. Da je preživela ljudski gubitak od koga se čovek ne oporavi nikada. Znam da se jedno njeno sunce ugasilo zauvek, od onih najsjajnijih koja nas greju, kada mu nije bilo vreme. I sada mislim kako nije baš njoj morala da dopadne priča o sumraku života i noći ljudske duše.

A možda to tako ide, ona će moći da ponese i podnese sve što sledi. Ipak mi je teško i rado bih je pozvala i zamolila je da ne čita dalje...

Dok mislim o dragoj gospođi, setim se još nečega. Majka moje junakinje nosi jedno od njoj najdražih imena. A nije često. Kako će se osećati? Hoće li njoj roman ostaviti ranu više? Ponosna sam i beskrajno tužna što ona čita moj roman.

A pitala sam se, radoznalo i poletno, kako li sve izgleda život knjige kada je podelite sa svetom... Sada znam, još jedan delić. I ne dopada mi se. Dok posmatram fotografiju setim se reči Jovana Dučića, kada kaže da se čovek ne boji samo opasnosti koja postoji, nego još više opasnosti koju sluti.

Volela bih da mogu sedeti sa mojom čitateljkom i držati je za drugu ruku, dok tone u priču. Volela bih da joj mogu odgovoriti odmah na pitanja, ako ih bude imala, koja počinju sa: zašto..? Volela bih da joj mogu reći kako je svaka sličnost sa stvarnim likovima izmišljena i kako se ničije sunce nije ugasilo.

Sebično ću sačuvati ovu fotografiju za sebe, neću je podeliti na društvenim mrežama. Nisam ni pitala za dopuštenje. Ne bih  ni mogla. Nisam pitala ni zna li gospođa da sam roman napisala ja. Imala bih tremu. Ovako sam samo radosna i pravim se hrabra.

Volela bih da dobijem i fotografiju, za koju takođe ne bi znala da je nastala, kada se nasmeje nekom dijalogu... Napraviću je sama, u mislima. Hvala Vam što čitate baš mene. Volim Vas.