Čekanje

Jutros sam čekala jednu prijateljicu, da zajedno popijemo poslednju kafu, u ovom krugu druženja. Jer živimo u različitim zemljama, koje nisu daleko, ali se, prateći sopstveni ritam, srećemo u trećoj. Ne dovoljno često, ali redovno, terapijski.

Ona nije kasnila, ja sam stigla mnogo ranije, da se okupam, osunčam, sistemski razbudim, da budem nežna prema sebi i pripremim se za dan.

Kada sam kasnije razmišljala o našem razgovoru, koji je, činilo se bio o ljubavi, onoj između dvoje ljudi, shvatila sam da uopšte nismo o tome pričale. Jer smo, srećom, obe došle do istog zaključka. Da je ona, u nastojanju da nešto „popravi“, ne prvi put, stavila sebe na čekanje.

Oprezno smo išle ka tom zaključku, i nevoljno. Jer nam se ne dopada. Ona, jer se o njenom životu radi, pa je to prirodno, a ja, jer me srce boli što na kraju razgovora, mogu da joj kažem samo ono što zaista mislim o ljubavi.

Ljubav ne boli. Ljubav se ne čeka. Ljubav se živi i jača nas. A sve što izgleda drugačije, nije uopšte ljubav. To su neki haosi, nejasnoće, nepoštovanja, neznanja, nemanja volje ili snage, zdravog razuma ili poštovanja.

Tako smo došle do najosetljivijeg dela jutra, u kome smo spomenule i samopoštovanje. Jer kada smo povukle potez do kraja i krug se zatvorio, nije ostala ni jedna nepoznanica.

Neko čeka i dok ga čekanje nagriza, uz nejasan osećaj beznadnosti, koji jača iz dana u dan, zaboravlja na sebe. Skoro neprimetno.

Ponovo smo rekle jedna drugoj kako smo mnogo bolje u teoriji nego u praksi, što je ljudski i prirodno. I malo se smejale. I u redu je. Ali samo do jedne  granice. A to je upravo ono mesto gde ona sada stoji. Sa pogrešne strane.

Previše je lična priča da bih podelila sa vama koliko dugo čeka. Uostalom, nije ni važno da li su u pitanju dani ili godine. Ovo drugo je zastrašujuće, zar ne?

Vratila sam se kući, pomalo stegnutog srca, jer nisam sigurna da li joj verujem kako je zaista donela odluku da korakne unazad i vrati se bliže sebi. Ne znam ni da li ona sebi veruje u potpunosti, ali ako nas je dve, vera je jača. Tome se nadam, jer znam da joj je snaga potrebna.

Dok sam kasnije čitala knjigu („Špijunska obala“, Tes Geritsen), u nadi da ću zaboraviti naš razgovor, na moju prijateljicu podsetila me je ipak jedna misao.

„Bol je jak začin, drugo lice zadovoljstva. Neki od nas ga žele, tek toliko da nas podseti da smo živi.“ Nemam više ništa da kažem...